Паук Перо боравио је неко време у сливнику каде, у стану у коме је живела петогодишња Душица. Једног поподнева, док су мама и тата били на послу, ушетала је у купатило, угледала Пера и скочила увис од страха. Уплашена да ће је ујести или напасти, јер је то видела на неком телевизијском програму, инстинктивно полази у одбрану себе и усмрћује га водом.
Душица је већ у наредним секундама схватила колико је мучну смрт баш она приредила пауку. Моментално је из страха што је убила невино биће потрчала у оживљавање тог малог бића. Како оживети паука?!
Потеже за феном за косу, укључује га у струју и почиње да греје паукове ножице, које је симболично назвала пералине. Негде у том процесу најдубљег надања да ће се Перо пробудити и искреног жала што му је одузела живот, Душица га је преклињала да оживи. Њега, себе, цео свет, Бога…
И како то обично бива, када нешто истински срцем желимо и свим силама верујемо, мали Перо је померио једну, а одмах за њом и другу пералину. Душициној срећи није било краја, а осећај тријумфалног и ипак срећног завршетка њиховог сусрета, обузео је цело њено тело. Потрчала је до прозора и оставила Пера на олук, да сам нађе свој пут у свет.
Деца у раним периодима живота поседују природну чистоту срца и неустрашиву искреност. Ступањем на снагу породичних, социјалних и друштвених образаца, она се кале за неке људе сличне нама одраслима. Има ли поуке за нас „велике“ у једној обичној причи између паука и човека? Пардон, паука и малог човека.
Мали човек у себи има клицу и љубави и страха. Али, увек ће природно бирати да негује семе љубави и вратиће се примарном осећају. Оном делу себе који безусловно воли и Пера, и читав овај свет.
Код малог човека љутња не траје дуго, јер срце не воли ниједан осећај који му ремети мир. Неће тај мали човек трпети другог малог човека који виче и вређа га, отићи ће одмах главом без обзира. Мали људи лако живе, јер следе унутрашњи зов срца и прате ритам душе. Тај ритам увек креира хармонију.
Колико је само паукова несрећних, самих и изгубљених по неким сливницима мрачних живота? А колико је само таквих људи? „Паук“ се појави с времена на време да нас натера да се сетимо ко смо и шта нас покреће. Храброст и страх трче заједно у сваком од нас. Кога ћемо ми изабрати да буде наш представник? Да ли ћемо прихватити у миру пауково постојање и пустити га да се снађе, или ћемо га безосећајно елиминасти вођени страхом?
Уместо што константно покушавамо учити мале људе како да живе и мисле, можда бисмо могли подсетити се поред њих како и ми да живимо. Сетите се да смо сви ми некада били мали људи, па онда постали велики. Некада је срце водило главну реч и били смо неустрашиви. Ако страх превлада, ствара се потчињеност, док је у другом случају храбрости увек на врху слобода. Сви смо ми „Душице“, само некоме треба више, а некоме мање паукова да се тога сети.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
