Иако је о овој теми доста писано, свакако није безначајна, и о њој треба стално говорити и писати. Полазим од задате чињенице да се уређеност и величина једне заједнице огледа у њеном односу према најслабијима, а деца су свакако најслабији и најрањивији чланови друштва.
Побољшање безбедности деце препознато је као један од стратешких циљева Републике Србије. Током 2015. године, Република Србија је донела важан документ „Стратегија безбедности саобраћаја на путевима Републике Србије за период од 2015. до 2020. године” који има за циљ да унапреди безбедност саобраћаја и спречи страдање у саобраћају.
Стратегијом су дефинисани следећи циљеви по питању безбедности деце:
- Да у саобраћају нема погинуле деце од 2020. године.
- Да се број тешко повређене деце у 2020. години преполови, у односу на 2011. годину.
- Да се преполове укупни, годишњи друштвено-економски трошкови саобраћајних незгода у 2020. години, у односу на 2011. годину.
Наравно, овим циљевима се нема шта замерити али повод за писање овог текста су поражавајући резултати националне стратегије за безбедност саобраћаја.
Више о поражавајућим резултатима националне стратегије погледајте на следећем линку.
Како је изложено у закључцима 15. Међународне конференције „Безбедност саобраћаја у локалној заједници”, оно што је поражавајуће је што Србија није достигла ниједан зацртани циљ из националне стратегије безбедности саобраћаја 2015–2020. У периоду од 2015. до 2019. године знатно више људи је настрадало у саобраћајним незгодама, него што је то било предвиђено стратегијом безбедности саобраћаја, и то је било:
- 288 више погинулих лица,
- 925 више тешко повређених лица и
- око 15.000 више лакше повређених лица, у односу на стратегијом дефинисане циљеве!
- Ово повећање броја настрадалих, према европском моделу за израчунавање укупних економских последица саобраћајних незгода, коштало је наше друштво око 1,6 милиарди евра више него што је било одређено као прелазни циљ у стратегији безбедности саобраћаја.
Посебно су лоши и неприхватљиви резултати у погледу страдања деце у саобраћају. Уместо прокламованог смањења страдања деце и елиминисања смртног страдања деце, дошло је до повећања броја погинуле и повређене деце у саобраћају!
Саобраћајне незгоде у којима страдају деца један су од највећих изазова са којима се данас суочавају све земље света. Забрињавајући је податак да повреде настале у саобраћајним незгодама чине један од пет најчешћих узрока смртног страдања деце у свету данас. Наиме, на свака четири минута на путевима широм света једно дете изгуби живот!
У Републици Србији је у периоду од 2016. до 2018. године 41 дете смртно настрадало, док је 4.604 задобило теже или лакше телесне повреде. Посматрано по својствима учешћа у саобраћају, деца путници чине 54%, деца пешаци 39%, а деца бициклисти 7% од укупног броја погинуле деце. Код повређене деце, путници чине 54%, пешаци 33%, бициклисти 12%, а возачи моторног возила 1% од укупног броја повређене деце.
Текст о безбедности деце у саобраћају на територији града Зајечара можете прочитати на овом линку.
Као што можемо приметити највећи број деце настрада у својству путника у возилу, што говори и истраживање Агенције за безбедност саобраћаја. Наиме, проценат коришћења појаса на предњим седиштима у Србији је око 83%, а на задњим свега 12%. Највише забрињава податак да свега 52% родитеља превози своју децу у возилима на законом прописан начин.
Процене су да би око 70% малишана преживело или би задобило лакше повреде да су били адекватно везана у одговарајућим ауто-седиштима.
Овде треба нагласити да је једноставна радња везивање појаса и коришћење дечијих ауто-седишта спасила више људских живота него било која друга инжењерска мера. Везивање појаса на предњем седишту смањује ризик од смртних повреда до 50%, а на задњем седишту и до 75%.
Упозорење: Потресан и узнемиравајући видео прилог
Резултати студије Светске Здравствене Организације показују да употреба заштитних система у циљу заштите одојчади и деце смањује ризик смртног страдања одојчади за 70%, а деце за 50%.
Као што сам на почетку текста нагласио да није испуњен ни један зацртан циља стратегије, па тако није остварено планирано повећање употребе сигурносних појасева, посебно су лоши резултати код употребе сигурносних појасева на задњим седиштима. Такође, није достигнут планирани проценат употребе дечијих седишта!
Ауто-седиште, осим што мора да одговара маси детета, мора бити хомологовано, односно да испуњава безбедносни стандард. Поред тога, важно је да ауто-седиште буде исправно постављено у аутомобилу, и да дете буде исправно везано у њему. Појасеви морају да прелазе преко кључне кости детета и карличног појаса, а никако не смеју прелазити преко стомака, нити преко главе детета или његовог врата.
Дете је довољно велико за самостално везивање појасом без коришћења ауто-седишта када:
- Има 36 килограма или 135 центиметара (Препорука Светске Здравствене Организације је 150 центиметара);
- Може да седи целим леђима уз наслон седишта, са ногама пресавијеним преко ивице седишта
- Доњи део појаса лежи ниско преко карлице (не преко стомака);
- Горњи део појаса лежи преко средине рамена (не преко врата);
- Дете може да издржи у овом положају током целог путовања.
Дечија ауто-седишта се користе да би наше дете било заштићено у саобраћају, а не да не би платили казну!
На овом линку налазе се видео упуства како се правилно бира дечије ауто седиште, поставља у возило, као и како се правилно дете поставља у дечије ауто седиште. Само уколико правилно урадите све радње из видео упуста, можете бити сигурни да се ваше дете превози безбедно.
Бесплатно можете преузети брошуру о дечијим ауто-седиштима на овом линку.
Како је већ образложено на почетку овог текста, деца као рањиви учесници у саобраћају због својих психофизичких карактеристика нису одговорна за своје страдање у саобраћају, већ одговорност пада на нас остале учеснике у саобраћају, родитеље, установе образовања и васпитања деце, ауто школе, медије и др.
На почетку текста сам поменуо податак да деца пешаци чине 39%, од укупног броја погинуле деце. Овде је битно рећи да путна инфраструктура и саобраћајни систем нису прилагођени за наше најмлађе суграђане. Примера ради узећу град Бор, место где живим и радим. Поједина градска насеља немају тротоаре или пешачке стазе и деца су принуђена да се крећу коловозом. Док са друге стране, градска насеља која имају тротоаре углавном су заузета паркираним возилима, те су стога деца поново принуђена да се крећу коловозом.
У Бору не постоје бициклистичке стазе/траке, зоне 30, зоне успореног саобраћаја итд. У зонама школа има по неколико врста проблема од неадекватног обележавања одговарајућом саобраћајном сигнализацијом и опремом до разних врста саобраћајно техничких, грађевинских, урбанистистичких и архитектонских проблема. Такође, град нема своју стратегију за безбедност саобраћаја, акциони план, катастар саобраћајне сигнализације итд. Трагично је што Бор није усамљен по овом питању, већ већина локалних самоуправе се налази у истом стању, што је морамо признати поражавајуће.
Текст о безбедности пешака у саобраћају на територији града Зајечара можете прочитати на овом линку.
