Током детињства дубоко сам веровала да су свици повлашћена врста инсеката која постоји како би људима осветлила путе. Била сам убеђена да не припадају планети Земљи и да су их анђели послали да пружају људима мир у мраку. Убрзо након поласка у основну школу, биологија је демантовала моје уверење, али само одушевљење свицима никада није напустило моје срце.
Живим у добу када све чешће чујем реченицу како се нема довољно времена, могућности и прилика. Како се „Данас“ мора жртвовати зарад бољег „Сутра“. Рецепт за срећу се у многоме и за многе свео на поседовање, моћ, новац, прећутне компромисне односе зарад избегавања самоће, дизање сопствене вредности спуштањем туђих и слично томе. Да ли су и свици престали да сијају под овим нашим поднебљем?
Живот по нахођењу вођен гласом срца представља велики ризик, и захтева пуно храбрости. Када смо то заборавили једну веома важну ствар, а то је да се не можемо константно борити да преживљавамо, ако успут мало и не проживимо? Где је нестало дивљење животу који нам је дат?
Недавно сам провела незаборавну летњу ноћ у чаробном Београду са још пар „живих“ људи. Започели смо у рустичном кафићу у улици Стевана Сремца пијући црно вино у дрвеној кућици на дрвету, затим наставили дуж Светогорске улице уз весело хорско певање песама култне групе „Queen” позивајући људе са улице да певају заједно са нама. Да ли знате шта се десило? Придружили су нам се. Нико није размишљао да ли треба и да ли је у реду, сви су певали и смејали се. Завршили смо у Студентском, илити Академском парку, у центру града. Пили смо Зајечарско пиво тик уз Доситеја Обрадовића, Јосифа Панчића и Јована Цвијића и водили конструктивне и дубоке разговоре до касно у ноћ. Вратила сам се кући и дочекала излазак Сунца на тераси.
Када сте последњи пут одували маслачак у ходу? Покушали да избројите птице на небу док лете у свом јату? Дозволили киши да вас покваси? Водили љубав сатима на плажи? Певали из свег гласа? Ходали боси и јурили веверице? Извадили стару хаљину из ормара и преправили је у нову? Помирисали бебину кожу и удахнули живот кроз њу? Расплакали се од среће?
Када сте последњи пут седели у тишини баште свог срца и заливали је миром?
Те величанствене ноћи у Студентском парку упитали су ме када сам последњи пут видела свица. А ја сам се запитала када сам то престала да га тражим. Живот је пун свитаца, само их треба приметити. Треба извући најбоље из сваког дана и човека, а онда и нека „морања“ падну лакше. Нека свако „Данас“ има барем једног свица, једно одушевљење или радост, и немогуће је да наше „Сутра“ не буде боље.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
