На Радио-телевизији Србије на првом програму емитован је филм „Ширење епидемије”. Филм је емитован неколико дана после петиције око 3.000 лекара са захтевом да се смени Кризни штаб јер није испунио очекивања у вези контроле епидемије корона вируса, посебно због почињеног низа грешака које су у последњих десет дана довеле до разбуктавања епидемије. Филм почиње као „дневник једног пролећа“ медицинске сестре која пише да никада у животу није могла да замисли да ће у животу доживети такву епидемију и радити тако нешто.
У време када епидемија достиже свој врх и када се сваког дана бележи све већи број новозаражених, слути се да би, ако је то врх, онда је то и почетак поправљања стања, тако да филм представља истовремено тужну, драматичну причу савременог човека који губи битку са опасном, смртоносном болести, али има наду да ће све поћи набоље и да ће спас ипак уследити за неколико месеци.
То сви прижељкују, а народ који је изгубио веру у лекаре, нада се да ће спас доћи од некуда, на неки начин, као што се то догађало у сличним ситуацијaма у прошлости. Другим речима, филм је и катарза после уложених огромних, надреалних напора болничких лекара у болницама да се савлада COVID-19 и награде коју треба да добију у виду попуштања епидемије. Филм је и слава њима и вештини лечења, што и јесте дужност лекара широм света.
А истовремено на другој страни – побуна лекара, који добише етикету – нерадници и кибицери. Филм о коме је реч, истовремено отвара многа питања савременог друштва у Србији, етичка, психолошка, економска, политичка… и нагони човека који хоће да заузме став и према једној и другој појави: према успеху лечења који се у највећој мери приписује политичарима и бунту против Кризног штаба који се определио за дефанзиву у борби против епидемије, убеђен да се борба са корона вирусом и победа над њим мора завршити у болници – лечењем оболелих.
Др Кон, главни епидемиолог се изјаснио о томе, када је у филму изјавио да је главни циљ Кризног штаба да спасава животе. Проф. др Лидија Тепавчевић изјавила је да се налазимо у једном преломном тренутку и да је сад најважнија превентива: тестирање, изолација и лечење. Не споменуше и чување здравих да не оболе.
Лечење као борба против болести и смрти, битно се разликује од борбе за здравље. Прва се води и довија у болници, друга у заједници. Друга даје веће шансе за успех и победу над болести и смрти, што је народ исказао у својој пословици: „Боље је спречити, него лечити” – и јефтиније, безболније, и корисније.
Један интересантан детаљ из овог филма је да су епидемиолози др Кон и проф. др Тиодоровић на крају – заплакали. Да, баш су сузе текле и они су их, да би потврдили да заиста плачу – брисали. Пажљивији гледалац филма покушао би да одгонетне зашто епидемиолози плачу.
Да ли зато, што у филму нико не помену ону народну „боље је спречити, него лечити”, и шта би то значило и у којој мери би било могуће када немамо ни лек ни вакцину, или, зато што се у филму не помену и не показа ниједан други епидемиолог из бројних (око 26) Завода за јавно здравље у Србији и четири Института и рад њихових теренских екипа, које би откривале заражене и њихове контакте и упућивале их ка даљим нивоима поступака у вези спречавања ширења епидемије. Да ли због своје судбине саветодаваца-властодржаца чији се савети не поштују и аминовања њихових предлога за сузбијање епидемије, да ли због грешака у вођењу епидемије не поштујући принципе Вограликовог ланца, да ли су њихове сузе опомена да се даље тако не ради…
Било како било, када народ страда од заразе, болује, пати и умире – епидемиолози плачу.
