Последњи догађаји везани за разбуктавање епидемије и пораст оболелих од корона вируса у Србији открива да противепидемијске мере нису ефикасне. Прикривање и неусаглашено прикупљање и класификација статистичких података у Институту за јавно здравње „Батут”, одразила се на примену и ефикасност примене противепидемијских мера. Председник је у своме говору признао да је то тако.
Одмах после почетка епидемије, председник је своју улогу Врховног команданта војске хтео да примени и у борби против корона вируса, сматрајући да једино он зна како се сузбија епидемија. Формирао је Кризни штаб на чије је чело поставио нестручно лице и ангажовао епидемиологе без искуства у сузбијању епидемија заразних болесних, посебно онаквих који имају пандемичне амбиције. Игноришући српску епидемиолошку доктрину, постављену у последњој деценији 20. века, довео је стране стручњаке, хвалећи их да су прави стручњаци и дајући им велику подршку у раду – и био поражен.
У нашој прошлости, пре више од сто година, један Зајечарац, др Лазар Генчић, хирург и пуковник био је поражен у борби са колером 1913. и пегавцем 1916. године. У време када се то догодило он се налазио на високом положају у српској војсци. Био је начелник санитета Врховне команде у Балканском и Првом светском рату. Борећи се против болести за које се није тачно знало шта је узрочник, када није било антибиотика и вакцина, нити се знало како се треба против њих борити, доживео је пораз. Први несупех у борби са колером, донео му је смењивање и пензионисање, мада је због потреба војске само после неколико месеци поново реактивиран и постављен, поново за начелника санитета Врховне команде. Имао је нову прилику да се покаже у борби са пегавцем, али, поново је претрпео пораз. Након тога поново је био смењен са високог војног положаја и функције у војсци.
Заразне болести лако се умешају у живот и рад политичара. Борба и успеси у борби против заразних болести, некад су изазов за политику и стицање поверења народа, али и ризик, да неуспех у борби са њима доведе до рушења политичке каријере. У таквој ситуацији се нашао Лењин, вођа и идеолог Октобарске револуције 1917. године. После револуције, у Русији су владале лоше хигијенско-епидемиолошке прилике. Пoред осталог, народ је био у борби против ваши и пегавца. Да би се пегавац уништио требало је претходно уништити ваши.
Девашизацију је требало спровести код десетина милиона људи. Лењин је ризиковао. Борба против тифуса до победе над њим, била је драгоцена до те мере, да би све друго угрожавало саму револуцију и перспективу социјализма. Дао је следећи проглас позивајући на борбу против пегавца: „Или ћемо уништити пегавац или ће пегавац уништити револуцију”. Требало је времена да се после упорне и грчевите борбе, извојује победа над пегавцем. Начин на који је Лењин мотивисао народ да се бори против опасне заразне болести, остао је записан као пример успешне борбе против пегавца у историји епидемиологије.
