Рајачка школа здравља: Дешколаризација

Шта ће све бити после завршетка епидемије вируса COVID-19 у Србији нико не може да прогнозира. На самом почетку епидемије почело се са распуштањем школа. О стварној потреби да се то учини дискутоваће се, нажалост када буде направљена штета.

COVID-19 је погодна прилика за још једну епизоду дешколаризације која је започела још крајем XX века када су започели штрајкови просветних радника. Ученици су, када је штрајк просветних радника, излазили у град, ишли по кафићима, одлазили кућама, не враћајући се у школе до краја времена за наставу.

„Слободно време“ које је тако настало, ђаци су почели користити како су хтели. Неку су играли кошаракашке и фудбалске утакмице, други су посећивали кафиће, трећи су у групама пушили дуван, четврти користили дрогу или обављали неке друге активности које им нису биле примерене. Ђаци нису штрајковали, нису ни родитељи. Како су онда могли штрајковати наставници и професори? Због тога су школа и просветни радници почели губити ауторитет.

После ратова крајем 90-их, уништавања инфраструктуре и индустрије у Србији, многи су радници остали без посла, а још већи број се није могао запослити. Млади су завршавали школе и факултете, али нису могли да раде оно за шта су се спремали кроз школу. Лекари су почели бити пумпари на бензинским пумпама, инжењери су постали ноћни чувари. Почело се према школи стварати незадовољство. Млади су говорили: „Зашто учимо школу, када не можемо да се запослимо”. И родитељи су мислили исто, забринути за животну судбину својих потомака, а незадовољни просветни радници постајали су депримирани и безвољни за рад у школи.

Депопулациона криза је додатно угрозила просвету. Разреди су се били све малобројнији, а школе са најмање ђака су затваране. Просветни радници су напуштали посао у просвети и спасавали су се на различите начине запошљавајући се где су стигли. Тако је започела дешколаризација која је у ванредном стању добила најјачи израз. Деца неће ићи ушколу три месеца, а након тога ће наступити школски распуст. Коме ће сметати што ће школа бити „затворена“ шест месеци ове године?

Али Влада је имала решење које као да је извадила из фиоке. Ђаци и студенти ће учити са телевизије и интернета. Ванредна ситуација због корона вируса, искоришћена је за експериментисање са наставом ван школе. Користе се похвални коментари појединих родитеља и ђака о таквом раду школе, толико повољни да се стиче утисак да септембра неће прорадити школе. Актуелна власт као да не воли школоване људе. Зато се и прогнозира да ће опасност од вируса COVID-19 трајати још две, три године. За то време би се дигитална настава у Србији удомила и укоренила у школама. Дигитализована настава ће заменити наставу у школама. Нестаће дневник са оценама – култна књига за ученике, наставнике и родитеље, школска табла и учионица, прве љубави, љубавна писамца и цртежи на табли и школским клупама срца прободених стрелом и парола „тај и та се воле“, свих тих јавних тајни, кабинети, родитељски састанци. Школска дворишта замукнуће без школског звонцета и веселе ларме ђачких гласова и смеха за време школских одмора.

Ако се то догоди – ми ћемо изгубити школу у многим местима у Србији. Школе ће остати у већим градовима, села ће још једном претрпети огромну штету. Нису школе само настава у њима. Оне су вишегодишње припреме породице и детета за ђака првака, куповина ђачке торбе и првог писаћег прибора, и први одлазак у школу уз пратњу родитеља. То су родитељски састанци и школске славе и прославе, књиге које се добијају на крају – за успех, мале и велике матуре и матурске свечаности, одело и ципеле које родитељи купују за матуранта, прве фризуре, или хаљина мајчина или теткина, и ципеле са високом потпетицама у којима матуранткиње неспретно ходају набадајући, шетња матураната кроз град са својим наставницима и професорима, заједичка вечера у ресторану и игранка.

Када се ради о селима, то су учитељи у селу са којима сељак може још увек нешто паметно да поразговара и када има препаметног Google-a. То су ђаци који журно одлазе у школу да не закасне за први час, или се мувају по сеоским сокацима после наставе, никако да стигну из школе до куће. Они се с пажњом и поштовањом јављају сељацима, а ови их радознало и задовољно прате погледом сећајући се свога детињства и школских дана.

Имао сам прилику да чујем мишљење, као одговор једног брачног пара из Немачке на Рајачким пивницама, о утисцима током њиховог боравка у Србији, шта им се свиђа. Одговорили су Немци да је Србија прелепа земља, али им није јасно да су свуда где су ишли приметили да цркве блистају, а школе пропадају и личе на рушевине. Да ли смо се ми вратили у доба Доситеја који је дошавши као Европејац у Србију, прво што је учинио почео отварати школе. Чувена је његова пословица: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци”. Или, да наставим у његовом стилу, на вирус COVID-19, да би га победили, треба ударити са просветом, знањем.