Рајачка школа здравља: COVID-19 у српском парламенту

После два месеца борбе, COVID-19 је главна тачка дневног реда у српском парламенту. Нова победа вируса COVID-19?! Не само да се увукао у српски парламент, него и поставља услове за рад: дистанцу међу посланицима од два метра и да сви користе маске и рукавице. Последња два услова неће бити тешко испунити, јер су посланици и до сада „радили“ под маскама и са рукавицама, али дистанцу од два метра – тешко. Да би се тај услов испунио потребно је да посланик буде у кругу пречника од два метра, а то значи да има простор за рад у парламенту, површине 2 на квадрат × π, тј. око 12,5 квадратна метра. То су проблеми техничке природе.

Ако би се у расправу у српском парламенту пренео дух јучерашње конференције за штампу (26. априла) о епидемиолошкој ситуацији у Србији, на којој су лекари, једни од оних, који воде борбу против корона вируса, рекли да се морамо навикнути на суживот са вирусом COVID-19, јер осим социјалне дистанце, другу могућност за борбу против опасног вируса немамо, то значи, да бисмо и на ванредној седници парламента, заказаној због корона вируса признали пораз и прихватили такав „COVID-19 живот“, да ћемо наредне две године, док се пронађе вакцина или уведе у лечење одговарајући лек, ићи покуњеног носа и сагнуте главе, са ознаком COVID-19 на леђима. Истовремено бисмо признали и да све ово што смо урадили, за шта смо веровали да је најбоље што једна земља може урадити на свету – ништа не вреди. Ако би то био предмет дебате и закључак на скупштини онда би то била једна од неуспешних седница српског парламента.

Аутор ове здравствене поруке поставља питање да ли постоји још нешто, осим дијагностике и терапије против корона вируса? Рекао бих да постоји. Највећа препрека вирусу COVID-19 била би примена Закона у јавном здрављу. Без обзира што нисмо још ни темеље ударили спровођењу поменутог Закона, требало би одмах почети са тим. Земље у којима се јавно-здравстене мере примењују у свакодневици имале су више успеха у борби против вируса корона (Шведска, Нови Зеланд).

COVID-19 је исфронцлао са лакоћом нашу здравствену политику, примарну здравствену заштиту и превентиву у Србији. Развијена превентивна медицина (Институт за јавно здравље „Батут” и Заводи за јавно здавље и њихове активности) и солидна примарна здравствена заштита биле би главни, непробојни штит против вируса COVID-19. Управо поменути Закон се бави репшењима у тој области. Њихова улога у ова два месеца борбе са епидемијом није се осећала.

Болнице, изолација, респиратори и лечење нису до сада сузбили ширење болести. Није то ни требало очекивати од њих. Епидемије заразних болести се не сузбијају у болницама, него у заједницама, где се налази њихова клица и корен. Највећи неуспех је доживљен, управо, на том простору, који нисмо могли сачувати од болничких инфекција вируса COVID-19 и инфицирања стотина лекара и здравствених радника. Иста је ствар и са домовима за старе, у које се корона вирус уселио са лакоћом. Значи, под бројем један српски парламент би одмах морао донети одлуку о хитној примени Закона о јавном здрављу у Србији у наредне две године. Док чекамо вакцину и лек против корона вируса могли бисмо имати и добит од примене овог закона како у спречавању дивљања корона вируса у Србији, тако и побољшању здравља народа.

Друго, стриктна примена социјалне дистанце у навикавању на суживот са корона вирусом је утопија! Токо нешто је немогуће спровести, јер је то мера која директно удара на стубове живота и здравља. Против је љубави. Како ће се неки млади човек и жена заволети на дистанци од два метра? Ако одлуче да склопе брак како ће младић намаћи прстен на прст леве руке девојци, на поменутој дистанци? Можда и може да се некако обави венчање, али како ће младожења повести свадбено србијанско коло? Како ће млади људи заиграти „Влајну“ у Тимочкој Крајини, „Бећарац“ у Војводини, „Шумадинку“ и „Жикино коло“ у Шумадији, „Чочек“ у Јужној Србији, „Реченицу“ и „Бугарку“ у селима и градовима Старе планине, ако играчи у колу буду на одстојању од два метра?

Како ће мушкарци и жене, који се радују животу и здрављу, заиграти коло свадбено, коло на крштењу детета, на веселим српском празницима? Како ће се одиграти свечани ручкови и вечере и др.? Како ће родитељи васпитавати децу или неговати своје остареле родитеље на одстојању од два метра? Како ће се вршњаци играти и радовати животу и здрављу на растојању од два метра? Како ће се одвијати свакодневни живот у српској породици на растојању од два метра итд. у наредних годину, две, или код неких људи до краја живота, док COVID-19 не оборимо на плећа.

Утопијска решења могу бити најплодотворнија ако би резултати били позитивни. И не само најплодотворнија, него и највреднија, најтрајнија за коришћење у другим приликама, али су најчешће неостварива.

Треће, требало би искористити ванредно заседање српског парламента за ревизију закона о здравственом осигурању, у смислу увођења бесплатне здравствене заштите. COVID-19 ће, поред штета које је нанео државној економији, још више осиромашити наш народ. Ако би неко добро могло произаћи из ове узалудне борбе против корона вируса, онда би бесплатна здравствена заштита била најважнија ствар, поред осталог и као олашавајућа околност српском народу у привикавању на сиромаштво.