Српска православна црква обележава данас празник светитеља и великог подвижника хришћанске вере Киријака Отшелника, али је и у српском народу овај дан познат невезано за овог свеца – као Михољдан.
За разлику од многих других црквених празника, када се „забрањује ово или оно“, народ у Србији каже да на Михољдан баш треба радити – али не у кући.
Тај обичај потиче из времена када су се почетком октобра обављали последњи пољопривредни радови пред почетак зиме, тако да су све снаге биле упрте у те послове, а они кућни могу да сачекају и зимско време.
Постоји и веровање да се на Михољдан не треба венчавати. И ово је веровање такође утемељено на томе да сватови не би могли да окупе госте јер су сви заузети другим пословима за припрему за зиму.
У Боки Которској, Михољдан зову још и господски празник, јер су га славиле чувене поморске породице тог краја, а морнари на овај дан никада нису испловљавали на море како не би увредили свеца
Михољско лето, старе жене, бабије лето, лето Св. Мартина, сиротињско лето – све су то називи који покривају исто временско раздобље – прву половину 10. месеца у години. И, наравно, лепо време које најчешће украси почетак октобра.
У свим деловима света, међу хришћанима поготово, управо синоними за погодне октобарске временске прилике везују се, најпре, за обављање пољопривредних послова на крају сезоне, а онда и за нека уврежена народна веровања. Јер, чињеница је да радно прослављање Михољдана 12. октобра као дана посвећеног и архангелу Михаилу, говори о нерелигиозном поводу за светковине, пошто се одвијају на пољима или њивама. И, то још када влада лепо време, па се сви срећни и задовољни растају са летом.
Данашњи дан се назива и мишји дан.
Верује се да ће мишеви и друге пољске животињице угинути на данашњи дан ако дотле у своја склоништа нису допремили храну за преко зиме. Сходно томе Михољдан се сматра и даном после којег треба полако почети са припремом зимнице.
Српски народ верује и да су рођени на овај дан посебно надарени и да ће имати много среће у животу.
Према народном веровању, тек после Михољдана наступа права јесен, иако она календарски већ увелико траје.
Уз Михољдан су везане и велике Задушнице и сви хришћани на сам дан славе или у суботу после њега, одлазе на гробље да упале свеће својим прецима и преминулој родбини.
Житељ Дунавске клисуре, околине Доњег Милановца, Мајданпека, Неготина, и њихови суседи из Молдавије и Влашке, на Михољдан празнују и такозвани Тејкиндан, посвећен женским демонима Теткама (три старије жене у црнини које доносе велике епидемије попут грипа, богиња, колере…)
О СВЕТОМ КИРИЈАКУ
Свети Киријак рођен је у Коринту крајем четвртог века и за живота је сматран стубом хришћанства и узором монашких врлина.
Читајући Свето писмо, врло рано је почео да се диви устројству спасења људског рода, а жеља за духовним животом одвела га је у Јерусалим, где је ступио у манастир и добио почетна упутства о монашком животу.
Боравио је у више манастира, посвећен хришћанској вери и борећи се против јереси. Предање каже да је био крупан и снажан човек, иако је цео живот провео у строгом посту.
Пред крај живота боравио је у монашкој породици Светог Харитона, где су монаси јели једанпут дневно, и то по заласку сунца. Киријака су монаси поштовали као исцелитеља и утешитеља болесних и невољних.
Поживео је 109 година и упокојио се 557. године у пустињи, где је провео старост и последње године живота.
У православном календару се на овај празник помиње и освештање базилике Светог Михаила у околини Рима, што је и објашњење за назив празника.
Свети Киријак је заштитник и слава многих српских домова. Слави се у Боки Которској као заштитник помораца, а у појединим српским селима одржавају се заветине и организују литије.
